Crni bombarder – 20 godina kasnije

Autobus je stao kod „Palate pravde“ i krenuo sam Višegradskom do broja 27, gde sam tačno u podne imao zakazan razgovor za stipendiju poslovne škole „Cotrugli“. Trenutak za patetiku: u Višegradskoj sam rođen, mada na kladionici ne bih mogao da stavim svu imovinu na tvrdnju da sam tom ulicom prošao još nekad osim po izlasku iz porodilišta. Povratak u stvarnost: svaki parkirani automobil bio je posebna tezga.

Razlikovali su se, osim po modelu i boji, tako što je na nekoj haubi bio karton, na nekoj krpe, a neki automobili nisu imali ništa između sebe i izloženih predmeta. A predmeti, posebna priča. Čarape, gaće, majice, wc papir… Na uglu sa Kneza Miloša, nedaleko od opštine Savski Venac, čovek je prodavao pakete papirnih maramica: „ajmo, ljudi, još malo pa nestalo, maramice za 50 dinara“. Siguran sam da mu prvi odgovor na pitanje „šta želiš da budeš kad porasteš“ nije bio „pa, eto, ne bih da budem neskroman, ali kad bih mogao da sa svojih 50 godina prodajem maramice na ulici… to bi me zaista usrećilo“. Scena me vratila ponovo mnogo godina nazad, a radnju smeštam na Bulevar Revolucije, kako se tada još zvao. Krenuo sam peške na fakultet, kao i svaki put do tada i bio je petak, kao mnogo puta pre i posle toga. Bila je gužva, iako dan nije čestito ni počeo. U devet ujutru, okupan zracima toplog beogradskog sunca (završen trenutak fraziranja), na kartonskoj kutiji stari gospodin oborenog pogleda prodavao je nekoliko hemijskih olovaka, selotejp i par čokolada. Nije imao snage da reklamira svoju robu, kao kolega iz budućnosti koji je primenjivao direktni kontakt sa kupcima svojih maramica. Stajao je, sam na svetu, u nadi da će uspeti da nešto od ponuđenog proda i zaradi za hleb. Kao u filmu „Inception“, sledi flešbek u flešbeku: ja sedmi razred, kod babe i dede gledam „Dnevnik uvreda“, gde jedan isto tako stariji čika prodaje sve što se prodati može, ne bi li sačuvao goli život. Nije uspeo.

Intervju je završen. Ostavio sam odličan utisak i jedan sam od boljih kandidata. Ukoliko to nije generička rečenica kojom se završavaju razgovori sa svim ostalim učesnicima programa, mogu da budem zadovoljan, jer to zaista retko čujem u svom radnom okruženju. Obično mi traže – i nađu – najsitnije greške, možda srećni što su uspeli da dokažu da nisam toliko sposoban kakvim se predstavljam, ili možda tužni što njihov superheroj ipak ima i neke ljudske mane. Na fakultetu nas prvo nauče – za one koji žele da uče, a ne bubaju – da svaku stvar i pojavu treba sagledati iz dva ugla, pa tako i ja činim.

Hodam Resavskom ulicom, kojom, za razliku od Višegradske, ne idem prvi put. U kafani u kojoj je ubijen neki kriminalac devedesetih, a možda i policajac, više ni ne pamtim funkcije tih ljudi, vidim jednu glumicu i za divno čudo znam joj ime. Nada Macanković. Ne mogu da se setim gde je glumila, a ni ne pokazujem previše interesovanja da učinim mentalni napor u tom pravcu. Idem dalje gradom, ne vidim gužvu u saobraćaju. Pitam se gde je nestao crveni jugo BG tablica, simbol i personifikacija svih bahatih prestoničkih vozača? Vidim previše novih i čistih automobila i shvatam: sirotinja nema para za benzin. Sada se voze samo imućniji i opet sećanja naviru. Mračno dvorište u centru grada, radi jedna od 4 ulične svetiljke i komšija sipa 25 litara rumunskog dizela u „golf dvojku“ mog oca. Jedini znak da postoje automobili u tom delu grada je jutarnje „turiranje“ popularnog dizelaša i moja sramota pred drugarima koji nemaju ni deo onoga što je meni tada bilo dostupno. Sećam se i komentara jedne bogatije školske drugarice kada sam kupio prve Reebok patike. Bilo je u stilu „konačno, dobrodošao u klub“, klub onih koji su prestali da nose „šangajke“ i plastične patike „luna“ iz Lunovog Sela, gde god to bilo. Hodam Resavskom ulicom i pitam se da li će možda neko od prolaznika da mi otme telefon, kao što su tih godina otimali na ulici sve što se moglo prodati. Ta cenjena disciplina koju su praktikovali pripravnici kriminalnih krugova zvala se „skidanje patika“ i predstavljala je ulaznicu za učestvovanje u kompleksnijim operacijama, u šta je pučanstvo već moglo da se uveri gledanjem filma „Rane“.

Već sam u Kralja Milana i Terazije mi se čine tako nedostižne u praznini te ulice. Nisam navikao da u centru Beograda bude tako malo ljudi, još kad znam da je na Ubu u to vreme Glavna ulica puna… Gledam izloge, iznenađen što na mestu radnji kojih se sećam od pre 7 godina se sada nalaze neke druge firme, pa pomislim da je bolje i to nego da stoje prazne kao ona tamo i ona preko puta, pa i ova sledeća. Cene… Pa to ne bih platio ni da je u forintama, a kamo li u dinarima. Ne zaustavljam se ni pored jednog izloga i nekako stižem do Terazija. Stvarno sam ubeđen da je put od Londona do Moskve nekada trajao kraće. Kao i svaki što dolaze iz „provincije“, posetu Beogradu ne smatram kompletnu bez obroka u McDonaldsu i šetnje Knez Mihajlovom. Odlučujem da u delo sprovedem unapred spremljeni plan, koji podrazumeva isprobavanje nekog od proizvoda za koje sam na tv-u saznao da koštaju 100 dinara. Neću stati samo na tome, uzeću i malu kolu, neka ide 200 dinara, častim sebe zbog uspeha na razgovoru i najavi stipendije.

Prolazim kroz prvi podzemni prolaz i po prvi put u životu zaista strahujem za svoje bubrege. Više mi nije stalo do telefona, daću ga bilo kom narkomanu koji mi iz tog mraka priđe s leđa sa špricom u ruci i ponudi da me inficira sidom ili hepatitisom, ali obeća da će od toga odustati ukoliko mu omogućim nesmetano korišćenje moje bele Nokije. Žurim, prvi put tog dana i idem ka svetlu, ali ne prema onoj jedinoj svetiljki koju su na kablu izvukli iz radnje u kojoj prodaju, gle čuda, zbir svih proizvoda iz Višegradske. Na jednom mestu, gaće, majice, čarape, donji veš, a ne kao par kilometara dalje, gde je sve to bez reda raspoređeno po nasumično izabranim automobilima. Žurim i idem ka svetlu, nadajući se da neko nije zazidao izlaz iz tog prolaza, jer ne mogu više da slušam Radio BG – prvi program, jedini zvuk koji se čuje u polumraku i koji saopštava dnevnu agendu ministarke Mihajlović, zaboravljajući da doda atribut „u ostavci“. Svetlo, konačno. Shvatam da Beograđani nisu toliko „istripovani“ zbog tog prolaza, ali oni verovatno tuda idu svaki dan. Poslednji put kad sam bio, u martu prošle godine, sve je bilo kao nekada.

Čekiram se na „forskveru“ i ne samo što sam u Meku, već se istovremeno nalazim i u nekoliko okolnih znamenitosti, negde po prvi put, pa dobijam više poena i čujem Andreu kako pita „zar je moguće da si na svim tim mestima u isto vreme“. Jedem nešto za 100 dinara, McWrap ili tako nekako, a kola mi se čini previše velikom za jednu malu. Možda zato što nisam nikada pre popio malu, već redovno onu od pola litra i ni to mi nije bilo dovoljno. Da se ogradim, nisam pio malu kolu zbog nemaštine ili škrtosti, već da ne bih morao da molim „majstora“ da mi stane u nekom selu kraj prve bandere ili će mi pući bešika.

Još jedan prolaz, ovog puta se vraćam na levu mi stranu Terazija, nameren da se dokopam Sremske. Sad sam se i ja navikao na mrak i ne pomišljam ni da koristim pokretne stepenice. Valjda će to opet pustiti u pogon pred neki veliki završni miting? Da ne dužim, stigao sam do Kameničke, a tamo sjajna scena: beogradski intelektualci prodaju stvari iz kuće. Kakva reklama za prestonicu, pravi Beograd na hlebu i vodi. Knjige Roberta Džordana na engleskom, rok ploče iz sedamdesetih, foto aparati i razni drugi predmeti iz kućne kolekcije čoveka koji govori potencijalnom kupcu „ma daću ti sve, nosi to sve za 200 dinara“. Kod Ekonomskog fakulteta, eklatantan primer preduzetničkog duha, onoga što nam tako nedostaje u ovim vremenima: sedi gospodin na kartonskoj kutiji prodaje čokolade. Ponovo flešbek, uz sve izražajniju želju da pobegnem iz svog bivšeg grada.

Više nemam komentar. U autobusu zamišljam da vozim onaj stari Sitroen kombi kao Crni u Bombarderu, da sve ovo pričam, a neko me sluša. Nisam Crni, a nisam siguran ni da bi slušalac odlučio da reaguje. Završavam kopijom nečijeg tvita: „Večeras mi je na vrata došao muškarac od oko 30 godina sa dečakom od 3 i zamolio da mu dam malo hrane ako imam. Ostala sam bez teksta. Tuga.“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s