Pobedio je drugi

Rekonstrukcija Vlade Republike Srbije predstavljala je početak trke za pobedničko, drugo mesto na predstojećim izborima. Osim Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, sve ostale političke grupacije, uključujući i novonastalu Novu demokratsku stranku – Zelene, istakle su kandidaturu za partnera vladajuće SNS, odnosno, kako kritičari ističu „privezak Aleksandra Vučića“.

Razloge za i protiv učešća u toj i takvoj koaliciji slušamo svakodnevno tokom predizborne kampanje, prožete i optimističnim najavama boljeg sutra, ukoliko zaokružimo određeni magični broj ili bar probamo da olovku držimo što dalje od „jedinice“ na listi. Manje više, sve stranke se drže svojih programa i ideologije, obraćajući se tradicionalnim biračima, uz nadu da će sebi prikloniti i deo tzv. „belih listića“, neformalnog pokreta koji je koštao vlasti Borisa Tadića. To sasvim sigurno ne može biti čitava istina, jer Tadić sa pozicije vlasti nije uspeo da pobedi večitog autsajdera iz Bajčetine, pa bi trebalo da razmišlja gde je nestalo njegovih milion birača iz predsedničke trke 2008. godine, umesto što se bavi zaverama intelektualaca i predstavlja svoju viziju nove Srbije.

Na ovom mestu neću kritikovati demokratske opcije, jer je njima sasvim dovoljno kritike koju dobijaju iz časa u čas, već ću u fokus staviti Liberalno demokratsku partiju i Socijaldemokratsku partiju Srbije, koje su ovu kampanju iskoristile da prikažu gubitak sopstvenog identiteta, sakriven pod plaštom najrevnosnijih boraca za reforme i promene. Priča o Srpskom pokretu obnove bila bi samo trošenje vremena, jer ta stranka nema program ili ga prilagođava dnevno političkoj situaciji, u zavisnosti od ekonomskih potreba najužeg stranačkog rukovodstva.

LDP je započela kampanju nesvojstvenu opoziocionoj partiji, pa tako umesto da kritikuju aktuelnu vlast, za šta bi imali hiljadu i jedan razlog, oni oštricu svoje kritike usmeravaju ka strankama koje su vlast činile pre dve godine i sa kojima je bila u koaliciji u Beogradu, izbornoj jedinici sa posebnom težinom i još većim značajem. Prve kritike krenule su posle smene Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika glavnog grada, a većina se odnosila na rad gradske uprave i javnih preduzeća u čijim foteljama i danas sede ljudi postavljeni 2008. godine. Ovim gestom, liberali su prekršili jedno od najvažnijih pravila u politici – lojalnost, što bi u razvijenim demokratijama dovelo do osipanja biračkog tela i gubitka poverenja u rukovodstvo stranke.

Na sreću po LDP, Srbija nije ni blizu takvim društvima, niti postoje naznake da bi u dogledno vreme to mogla postati. Politika nije druženje iz ljubavi i mnoga se prijateljstva stvaraju iz interesa i traju dok taj interes postoji i spaja naizgled nespojive partnere. U svetlu toga realnije se sagledava takvo delovanje LDP-a, ali postoji i nešto što se zove minimum političke kulture, a sadašnje rukovodstvo liberala nije nas ubedilo da i to poseduje u svom portfoliu.

Nesmanjenom žestinom LDP kritikuje i Socijalističku partiju Srbije, s tim što bi se taj način borbe mogao prikazati kao normalan, imajući u vidu dijametralno suprotna viđenja liberalne i socijalističke ekonomije. Istorija sukoba ove dve partije ide daleko u prošlost modernog parlamentarizma Srbije, jer se u našoj državi svaki period veći od 5 godina smatra praistorijom, ako se neko uopšte i seća šta je tada bilo.

Danas, u moru kritika za koje postoji realno utemeljenje, odnosno onih koje predstavljaju populistički pokušaj dodvoravanja biračkom telu, LDP optužuje SPS da joj je ukrala politiku, istovremeno hvaleći se kako je tu istu politiku preuzela SNS. Znači, desilo se krivično delo krađe i optužena su dva učinioca, ali jednog od njih, pored suda, krivim i ja, ali za drugog imam opravdanje. Pitanje koje bi nezavisni analitičari, kad bi postojali, mogli da postave biraču LDP-a je zašto bi glasao tu partiju, a ne neku od dve navedene, koje sada imaju tu politiku? Možda nalaze sebi bliskom priču o „srpskom snu“ mladog dramaturga, koji je kao heroj Petooktobarske revolucije u Skupštinu ušao u „starkama“ i pocepanim farmerkama, a danas iz nje izlazi kao vlasnik jedne od najvećih fabrika hrane na ovim prostorima? Možda žele da se politikom bave iz društva intelektualaca, nadajući se da će tako steći preko potrebne manire i obrazovanje?

Sve bi to bilo razumljivo da LDP ne kritikuje licemerno Đilasova rešenja za PKB, prepotentno nazivajući to kolhozom, bez ideje kako da nazove sistem rada „Fidelinke“ i kada bi u toj stranci još uvek postojao intelektualni „krug dvojke“. Vođa liberala u svom preduzeću primenjuje ekonomski model koji izlaže poruzi, a ono što se može nazvati intelektualcima čini krug njegovih potpredsednika i članova političkog saveta, koji, iako je za pohvalu, teško da može da izazove neku neodoljivu želju birača da postane član tog društva. Jasnim porukama „želimo u vlast“, LDP se prvi kandidovao za mesto manjinskog partnera SNS. Ostaje samo da se ispune i njihove želje, da „lečeni radikali“ dosegnu zacrtani nivo od 50% glasova, ali i da LDP pređe cenzus. Da li će tako zaista i biti, znaćemo u nedelju 16. marta uveče…

Socijaldemokratska partija Srbije nastala je 2009. godine i od tada je pod vođstvom Rasima Ljajića, jednog od dva lidera bošnjačke manjine u Srbiji.  Na izborima 2012. godine osvojila je 9 mandata u Narodnoj skupštini, tada na listi „Izbor za bolji život“, koju je predvodila Demokratska stranka. Nedugo zatim, Ljajić „teška srca“ daje podršku naprednjacima, sa kojima se dogovara za „30 do 40 sekundi“, koliko je trajao taj srčani udar. U beogradskoj vlasti SPDS ostaje u koaliciji sa Đilasom i odbija da podrži njegovu smenu.

Na narednim izborima, socijaldemokrate Srbije učestvovaće kao deo široke narodne koalicije okupljene oko naprednjaka, pravdajući to velikom energijom, vizijom i hrabroćšu koju lider te stranke ima, istovremeno predstavljajući svojom obavezom sledbeništvo tog velikog čoveka. Zajedno sa njima, naprednjačku listu popuniće i popularne kombi-stranke, koje će snagu vladajuće SNS učiniti još većom u očima onih koji ne umeju da tumače brojeve.

SDPS je postala prepoznatljiva kao sila zaštitnica manjinskih i obespravljenih grupa, koje su kroz nju nalazile put ka rešavanju nagomilanih i teško rešivih problema. Rasim Ljajić je stekao simbol borca protiv siromaštva rukovodeći ministarstvima koja se bave radničkim i socijalnim pravima. Pa ipak, njegova stranka danas ponosno stoji na listi koja proklamuje načela takozvane neoliberalne politike, u kojoj ne ostaje previše mesta za ekonomski najugroženije grupe stanovnika. Po principu „sve će to narod pozlatiti“, tako i zastupnici ove, u svetu odavno napuštene doktrine, predviđaju da će nevidljiva ruka ponude i potražnje rešiti problem naših najsiromašnijih sugrađana.

Socijaldemokratama se, ipak, ne može toliko zameriti na menjanju koalcionih partnera, koliko na odustajanju od programskih načela ili svojevrsnom „zamrzavanju“ politike u korist malo pre pomenute. Razlog zbog kojeg je čitav Politički savet ove stranke nedavno podneo kolektivnu ostavku nećemo saznati sve dok je stanje na medijskoj sceni Srbije takvo da na njoj nema mesta informacijama koje na bilo koji način mogu ugroziti proklamovanu granicu „50+“. Ostavka političkog saveta mogla bi da veoma iskompromituje ozbiljnu stranku iz ozbiljne države u sred izborne kampanje i njene birače stavi u dilemu – apstinencija ili poklanjanje poverenja programski najsličnijoj opciji – a u Srbiji bi to bile SPS i DS, kao stranke levog centra. Na sreću SDPS-a, to se ovde neće desiti u narednom periodu, a moguće je da će još dosta vode proteći Dunavom dok se ne promeni način razmišljanja birača. Ko zna, možda će na kraju SDPS biti jedina velika stranka levice, u koju će se utopiti DS i SPS, čije se zajedničko opoziciono delovanje može očekivati već krajem marta.

Vođeni sitnim interesima liderima, nestrpljenjem drugog ešalona i popuštajući pod pritiscima i ucenama domaćih i stranih aktera, LDP i SDPS rešavaju svoj status u kratkom roku. Ulazak u parlament i podrška najjačoj stranci, koja i dalje predstavlja „lava od papira“, doneće određene benefite užim rukovodstvima ovih stranaka. Na duži rok, korist od nekonzistentne politike i kolebanja biračkog tela liberala i socijaldemokrata imaće DS i SPS, ukoliko njihovi lideri uspeju da se izbore sa sujetom, opozicijom u svojim redovima i narastajućim pritiscima i optužbama koje svakodnevno stižu sa stranica tabloida i iz kabineta koji to usmeravaju i kontrolišu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s